Ova knjiga proizilazi iz beležaka koje je tokom četrdeset godina vodila Žan de Salcman, najbliži učenik G.I. Gurđijeva. Učenje G.I. Gurđijeva treba živeti, ono se ne može iskusiti kroz knjige. Ova knjiga je izuzetak. Žan de Salcman je inkarnacija Gurđijevljevog učenja i ona o njemu ne piše, već kao da nas uzme za ruku i kroz njega vodi. Svaka strana nam otvara novu perspektivu, svaka reč budi novi osećaj, svako poglavlje nas ostavlja sa novim pitanjem.

 

Nostalgična želja za Postojanjem

Čovek sam sebi ostaje misterija. Ima nostalgičnu želju za Postojanjem, on čezne za trajanjem, za stalnošću, za svim što je apsolutno – čezne da bude. A sve što sačinjava njegov život je privremeno, efemerno, ograničeno. On žudi za drugačijim redom, drugačijim životom, svetom koji ga prevazilazi. On oseća da je stvoren da u njemu učestvuje. Čovek traga za idejom, inspiracijom koja bi ga mogla pokrenuti u tom pravcu. To se pojavljuje kao pitanje: „Ko sam ja – ko sam ja u ovom svetu?” Ako ovo pitanje dovoljno oživi, ono bi moglo da usmeri ceo njegov život. On nema odgovora. On nema ništa čime bi odgovorio – nema spoznanja o sebi koje bi mu pomoglo da se suoči sa ovim pitanjem, nema znanje koje je zaista njegovo. Ali on oseća da ovo pitanje treba da primi kao milog gosta. On se pita šta je on. Ovo je prvi korak na putu. On želi da otvori oči. On želi da se trgne iz sna, da se probudi.

 

 

 

Rekli su o knjizi:

„Dugo očekivano pojašnjenje, odnosno istraživanje, onoga što je G.I. Gurđijev zvao Četvrti Put. Svetlost koju ova knjiga baca je odlučujući doprinos u razvijanju njegovog učenja i u duhovnom traganju na Zapadu.”
iz kritike Trejsi Kohran, objavljene u časopisu „Parabola”

***

„Ovih dvanaest glava vode čitaoca od usredsređenosti na ego kroz škole za konkretan rad na sebi do osećanja kosmosa, ne korak po korak, već odjednom. Kao hologrami, svaki zapis ponavlja osnovnu tezu da je promena nivoa bića moguća i nudi čitaocu mnoštvo prilaza centralnom postojanju gnoze odnosno „spoznanja postojanja”. Knjiga se s razlogom zove „Stvarnost Postojanja'' jer govori o onome što je najstvarnije u nama i u svetu u kome živimo. Ovo je najznačajnije zaveštanje Gospođe de Salcman, zaveštanje koje treba ceniti.”
iz kritike Džona Roberta Kolomba, autora knjige „Pesme o prostoru i vremenu”

***

„Izuzetna knjiga koja ne liči ni na jednu drugu... Pretpostavljam da će to biti knjiga koju ću iznova i iznova čitati do kraja života… Suština ove knjige je zapravo vrlo slična knjizi „Moć sadašnjeg trenutka” Ekarta Tolea. Ona govori o prisutnosti, o postojanju u sada, o viđenju našeg „običnog ja” iz više perspektive i o priključivanju višim energijama. Knjiga Ekarta Tolea je odlična. „Stvarnost Postojanja” odazi deset puta dublje, svaka reč, svaki pasus, svako poglavlje je natopljeno dubokim sadržajem. „Moć sadašnjeg trenutka” je dobar početak. Ovo je viši kurs.”
iz kritike Roberta Midltona, objavljene na Amazon.com.

 

Izabrani delovi iz knjige

50. poglavlje

Zašto zajedno?

Zašto se okupljamo da radimo zajedno? Osećamo da će nas, ukoliko ne uzmemo učešća u određenim uslovima, navike i životne okolnosti odvući i da ćemo se u njima izgubiti.

Možda će ovde, zajedno, biti moguće da iskusimo uslove u kojima viša energija može da se pojavi u nama i oko nas. Onda ćemo zajedno postati odgovorni da joj služimo.

Moramo razumeti neophodnost rada sa drugima, razumeti da su nam drugi neophodni koliko i samo učenje. U teškim trenucima mi mislimo da bismo lakše radili sami... Ne sa ovim ljudima ovde, ne u ovim uslovima. Ovo pokazuje potpuni nedostatak razumevanja našeg puta, neophodnosti da vidimo i sebe oslobodimo samovolje koja nema ničeg zajedničkog sa pravom voljom. Moramo da iskoračimo iz uskog kruga misli i osećanja kojima smo ograničeni. Moramo pobeći da bismo stekli mogućnost da se približimo drugom svetu i da postojimo na drugi način. Za ovo su neophodni napori. ...

... Svako od nas je sam i u svom biću mora biti sam – sam pred svojim razumevanjem, pred pozivom božanskog i pred činjenicom da je ljudsko biće. Povezujem se sa drugima kad počnem da prepoznajem svoju izvornu prirodu i vidim da nam je svima podjednako teško da je spoznamo celim svojim bićem. To donosi posebnu energiju koja omogućava delovanje finije, suptilnije prirode. Ta energija ima moć da poziva i da neodoljivo privlači. Ovo predstavlja istinsku pomoć koju mi jedni drugima možemo pružiti. Ovo je jedina pomoć, jedini istinski odnos. Bilo koji drugi odnos razočarava. Ali ovaj odnos mora da se prihvati i održava. To zahteva iskrenost, rigoroznost u svakom trenutku. Svako zavisi od drugog i odgovoran je za drugog. Ono što neko donosi svojim radom drugi primaju kao pomoć, a što drugi donosi svojom inercijom ili protivljenjem, odvlači u drugom pravcu. Možda ja napor razumem manje nego drugi, a neki napipavaju više nego drugi, ali to nije bitno, prepoznali smo zajednički pravac u kom idemo.

 

75. poglavlje

Ne znam

...Nesposobna sam da se suočim sa nepoznatim. Osećam to kao prazninu, kao prazninu koja mora da se popuni. Stalno nastojim da je popunim odgovorima, pa projektujem lažnu sliku na ekran svog uma. Plašim se da neću naći sebe. I u nameri da razrešim tu neizvesnost, da izbegnem nezadovoljstvo, stalno dopuštam nečemu lažnom da se potvrdi. A ipak, potrebna mi je ova neizvesnost, ovo nezadovoljstvo, kao nagoveštaj kojim mi osećanje pokazuje put povratka ka sebi. To pokazuje koliko je neophodno da obratim pažnju baš na ono što stalno izbegavam, da prihvatim praznost, prazninu. Približiti se nepoznatom značilo bi doći na vrata percepcije, biti sposoban otvoriti ih i – videti. Ali ja ne mogu ništa da vidim sve dok me zaokupljaju reči i dokle god sve imenujem i sve prepoznajem po imenu. Reči stvaraju ograničenje, prepreku. Da bih ušla u nepoznato moj um mora da vidi ovo ograničenje kao činjenicu, ne ocenjujući ga kao dobro ili loše i ne potpadajući pod njegov uticaj. Mogu li da vidim sebe bez etiketiranja onog što vidim? Ja sam na vratima percepcije sa pažnjom koja ne skreće. Učim da slušam nepoznato u sebi. Ne znam, i slušam, neprestano odbijajući svaki poznati odgovor. Iz trenutka u trenutak prepoznajem da ne znam, i slušam. Sam čin slušanja je oslobođenje. To je čin koji ne beži od sadašnjosti, a kada znam sadašnjost, takvu kakva je, nastaje transformacija. Idem ka nepoznatom dok ne dođem do trenutka kada nijedna misao ne vodi moj um, kada nema ničeg izvan mene. Ne znam ko sam. Ne znam odakle sam došla. Ne znam kuda ću otići. Sumnjam u sve što znam. Nema ničeg na šta se mogu osloniti. Sve što želim je da razumem šta sam ja. Bez reči, bez oblika, telo i njegova gustina kao da nestaju. Kao da postajem prozirna. Sada ima mesta samo za čistotu, za laganost poput vazduha. Osećam da moje oslobađanje leži u potrazi za sobom, samo u toj potrazi.

 

76. poglavlje

Odjek ,,Ja jesam''

Da bih spoznala živu energiju u sebi samo sećanje na nju nije dovoljno. Mora da postoji direktno opažanje nepoznatog. Ali mi živimo u uspomenama i sećanjima. Sećanje zamenjuje živu stvar mrtvom slikom i sprečava me da opazim to što je živo. Mi namećemo nešto nestvarno, nešto što nije, i njime zamenjujemo ono što jeste...

…Kad osećam duboku uznemirenost i nezadovoljstvo, što se svakom ponekad događa, to je zato što ne slušam finije, suptilnije vibracije svoje Prisutnosti. Ne dopuštam im da me pokreću. Nisam dostupna. Uvek me iznova pokreću isključivo vibracije inertnosti mojih funkcija. Ali, samo uznemirenost i nezadovoljstvo nisu dovoljni. Potrebno mi je svesnije osećanje i svesnija misao, usmerena na ovaj podsvesni tok. Moram da razumem da iza moje misli stoji nešto, da iza mog osećanja stoji nešto, da iza mog pokreta stoji nešto... i moram aktivno da se usmerim ka tom „nečemu”. U meni, ovakvoj kakva sam, energija je suviše rasparčana, suviše pasivna. Nije usmerena. ...

Postajem svesna da mi je potrebna veća koncentracija kako bih prevazišla postojeće stanje. Kad razumem ovu potrebu, u meni se usredsredi pokret prema onome što pokušava u meni da zaživi. U ovom voljnom pokretu moja pažnja postaje aktivna i pročišćena i taj pokret prelazi prag i stupa tamo gde reči više nisu potrebne, gde je moj ego umiren a telo tiho. Ko sam ja? U stanju zapitanosti bez reči prilazim praznini. Prihvatam da u nju ništa ne stavim, da ništa ne znam, potpuno sam prisutna tišini. Sva pažnja mi je usmerena ka pitanju „Ko...?”, koje kao magnet privlači svu moć opažanja. Iza čitavog našeg života, svih naših aktivnosti, odjek ovog pitanja mora da bude jači nego uporni zov života. „Ko...?” Želim da doprem do stanja pre misli. Zato posmatram odakle dolazi misao. Nežno, veoma tiho, ulazim u to stanje. Neophodna je potpuna smirenost.

Ko sam ja? Osluškujem odjek tog pitanja. I počinjem da čujem odjek odgovora, koji prepoznajem kao osećanje života, životnog toka. To mi pokazuje da je u tom trenutku moja suština dirnuta. Moj rad nije maštanje, nije samo površinski. Dosegao je dublje. ...

 

Izvodi iz Biografskih zapisa

Georgij Ivanovič Gurđijev

Gurđijev je rođen 1866. godine na Kavkazu, na granici Rusije i Turske, od oca Grka i majke Jermenke. Od detinjstva je osećao je potrebu da razume misteriju ljudskog postojanja i udubljivao se u religiju i nauku kako bi našao neko objašnjenje. Oba pristupa su mu se učinila ubedljiva i dosledna u svojim okvirima, ali i neminovno ustremljena ka protivrečnim zaključcima, s obzirom na različite premise od kojih polaze. Došao je do ubeđenja da ni religija ni nauka odvojeno ne bi mogle da objasne značenje čovekovog života i smrti. Istovremeno, Gurđijev je bio siguran da je u drevnim vremenima pravo i potpuno znanje postojalo i da se s kolena na koleno prenosilo usmenim predanjem. Posvetio se traženju ovog znanja i u periodu od nekih dvadeset godina njegova potraga ga je podstakla da poduzme ekspedicije kroz Bliski istok i Centralnu Aziju sve do planina Hindukuša.

Vremenom je Gurđijev pronašao elemente zaboravljenog znanja o biću, koje je mirilo velika tradicionalna verovanja. Nazvao ga je „drevnom naukom” ali nam nije otkrio njegovo poreklo ni one koji su to znanje otkrili i sačuvali. Cilj ove nauke je bio da se razume mesto čoveka u kosmičkom poretku, smisao ljudskog života na zemlji, da se zaista spozna i u sebi iskusi stvarnost oba sveta istovremeno. To je bila nauka o biću.

Gurđijev je 1912. godine počeo da okuplja učenike u Moskvi i Sankt Peterburgu. Kada je 1917. izbila Ruska revolucija, preselio se na Kavkaz, da bi 1922. u blizini Pariza osnovao institut u kome je mogao da proširi svoj rad. Tokom ovih godina elaborirao je sveobuhvatan sistem ideja kako bi svetu predstavio svoje učenje i privukao sledbenike. Posle skoro fatalne automobilske nesreće, 1924. godine, Gurđijev je zatvorio Institut i u narednih deset godina usmerio svu svoju energiju na pisanje trilogije o životu čoveka, pod nazivom Sve i svja. Prestao je sa pisanjem 1935. i od tada se, uglavnom u Parizu, posvetio intenzivnom radu sa učenicima, sve do svoje smrti 1949.

Žan de Salcman (Jeanne de Salzmann)

Pred smrt je Gurđijev zadužio Madam De Salcman da „doživi stotu” da bi uspostavila njegovo učenje. Ostavio joj je u nasledstvo prava na sve svoje rukopise i na Pokrete, kao i na muziku koju je Tomas De Hartman komponovao sa njim. Tokom narednih 40 godina ona je priredila za štampu njegove knjige i bavila se očuvanjem Pokreta. Takođe je objavila muziku napisanu da prati Pokrete.

Madam De Salcman je osnovala centre za Gurđijevljevo učenje u Parizu, Njujorku, Londonu, kao i u Karakasu u Venecueli. Tamo je organizovala Grupe i klase Pokreta. A kasnije je, za sve članove grupe, uvela i produženo sedenje kao „poseban rad” u miru (sitting). Madam De Salcman je umrla 1990. godine u Parizu, u sto prvoj godini.